U ovom diplomskom radu ispitana je adsorpcija niklovih iona na letećem pepelu klase F u ovisnosti o različitim početnim koncentracijama otopina niklovih iona (1,706 mmol dm-3, 3,078 mmol dm-3, 8,373 mmol dm-3, 15,235 mmol dm-3 te 25,235 mmol dm-3). Eksperiment je proveden pri stalnoj temperaturi od 298 K, brzini miješanja od 150 okr min-1, u trajanju od 72 h, na česticama letećeg pepela klase F promjera d < 45 µm. Ispitan je utjecaj početnih koncentracija niklovih iona na ravnotežnu količinu adsorbiranih niklovih iona. Uočeno je kako se maksimalni eksperimentalni kapacitet adsorpcije niklovih iona na letećem pepelu klase F pri zadanim uvjetima postiže već pri koncentraciji od 3,078 mmol dm-3 te iznosi qmax = 0,088 mmol g-1. Nakon postizanja maksimalnog kapaciteta adosrpcije iona teškog metala dolazi do naglog pada količine adsorbiranih niklovih iona sve dok se u konačnici količina adosrbiranih niklovih iona ne ustali pri višim ravnotežnim koncentracijama vodene otopine teškog metala što predstavlja ravnotežnu količinu niklovih iona koja se može adsorbirati na letećem pepelu klase F, qe = 0,024 mmol g-1. Uspješnost uklanjanja niklovih iona na letećem pepelu klase F je najbolja za najnižu odabranu koncentraciju te iznosi 97,567%. Povećanjem početne koncentracije vodene otopine niklovih iona uspješnost uklanjanja niklovih iona značajno opada što posebice dolazi do izražaja za početne koncentracije veće od 8 mmol dm-3. Dobiveni eksperimentalni podatci su testirani na Langmuirovom, Freundlichovom, Tothovom, Redlich-Petersonovom te Sipsovom adsorpcijskom modelu. Dobiveno je jako loše slaganje odabranih modela izotermi s eksperimentalno dobivenim podatcima što potvrđuju i jako visoke vrijednosti dobivene za srednju relativnu pogrešku (AARD). S obzirom da niti jedan od odabranih modela izotermi ne pokazuje dobro slaganje s eksperimentalno dobivenim podatcima nemoguće je procijeniti o kojoj vrsti adsorpcije se radi.